Ото Олтвањи за ББЦ: О награди у Француској, 'Пољу медуза', кримићима и читању

Уз свакодневне главоломке са зарезима, реченицама и пасусима које покушава да смести на папир, а они се врпоље и отимају, српском писцу Оту Олтвањију од недавно послушност одбија и омања група француских слова, субјеката и предиката.

„Учим нешто ново од нуле, што одавно нисам радио, а и тачно је оно што многи причају – леп је француски, али много тежак.

„Морао сам на личном примеру да се уверим и у ону стару изреку да ли стари пас може да научи нови трик“, каже Олтвањи уз осмех за ББЦ на српском.

Али за учење језика Астерикса, Д'Артањана и Амели Пулен, Олтвањи има и те како добар разлог – његова последња књига Поље медуза (2023), после награде регионалног Трилерфеста, добила је признање и у Француској.

Реч је о награди фестивала Повратак у мрак/ноар (Un Aller-Retour dans le Noir), у градићу По, на граници са Шпанијом, која се додељује у сарадњи са листом Либерасион.

Претходно је била у ужем избору на још три француска фестивала.

„Мало се штипам, мало плешем сам са собом, мало седим и зурим у једну тачку. Осећај је јединствено добар, делује као остварење великог дела снова", наглашава 55-годишњи Олтвањи.

Док Француску описује као земљу у којој криминалистички романи имају статус „националне разбибриге“, објашњава да су последњих година почели да се занимају и за, између осталог, кримиће са наших простора.

„Зову их Балкан ноар, имају им неку егзотику“, додаје Олтвањи, који је рођен у Новом Саду, одрастао у Суботици, а већ дуго живи у новобеоградским блоковима.

Прича Поља медузе прати бившег новинара Скептика, који истовремено истражује нестанак жене у савременом Београду, али и нерешен случај из доба социјалистичке Југославије, тридесетогодишњу ровињску мистерију.

Описују га као „истовремено класичан детективски роман, савремени трилер и хронику једног друштва“, а кажу и да се уклапа у „књижевност туге, незалечених породичних односа и необичних балканских судбина“.

„Волим компликоване криминалистичке приче да читам, па сам убацио најмање три случаја у књигу, покушао да спојим и њих и везу са прошлошћу и данашњошћу, како нешто што се десило пре неколико деценија и данас игра велику и јаку улогу.

„И желео сам да се поиграм са архетиповима кримића, стално сам покушавао да освежим њихову формулу и лепо се уклопило у наше специфично окружење.“

И ускоро стиже наставак.

Сасвим довољно тема за дугачак разговор са Олтвањијем о Скептику, књигама, писању и необичној љубави према канцеларијском материјалу.

Консултације са инспекторима

Олтвањи је одрастао на кримићима и фантастици, које је дуго комбиновао.

И у читању и у писању.

Тако су настала три романа Црне ципеле (2005), Кичма ноћи (2010), Ивер (2015), збирка приповедака Приче мистерије и магије (2017), и кримић за децу Како сам постао детектив (2019).

Успут се, како каже, мењао, развијао и стицао нова интересовања и све више одлазио у правцу реалистичке књижевности, што је у једном интервјуу назвао и „одрастањем“.

„Помало је и тужно ако то тако протумачимо, као да изгубиш дечију магију из себе, али ми је реализам постао већи изазов са уметничке стране“, каже Олтвањи, остављајући његово војвођанско „Ч“ из „уметничке“ да нехајно лута локалом у ком седимо.

Тако му се јавила „наизглед проста идеја“ која му је годинама измицала - да напише чист жанровски роман.

Њему омиљени кримић.

„То ми је отворило читав нови универзум, зато што сам заиста имао утисак да сам се ослободио заштитне мреже фантастике и мултижанровске мешавине.

„Одједном сам имао ласерски усредсређен и дефинисан циљ, који ми је, уместо да ме спута, отворио нове путеве.“

Желео да је све буде што аутентичније, па је у помоћ и на консултације призвао актуелне и бивше полицијске инспекторе из Србије и Хрватске.

Како су реаговали?

„Било им је јако драго, импонује им“, каже.

„Неки од њих читају у слободно време, а други баш из тог разлога не читају - због толико, како кажу, глупости и грешака и у страној и у домаћој књижевности.

„'Ја то не могу да поднесем', рекао ми је инспектор из Пуле ког стицајем околности добро познајем, па због тога чита фантастику.“

И зато им се допала његова иницијатива да сви детаљи у Пољу медуза буду покривени.

„Његов задатак је био да ми детаљно изложи след догађаја да на мору средином 1980-их неко нестане - када наступају рониоци, хеликоптери, када се особа проглашава несталом и заиста ми је невероватно много помогао, не знам како бих иначе тај део извео.

„Ти детаљи нису само за украс, утичу и на причу, а и ја се осећам самоувереније када их имам.“

Усред свега тога, нашао се Скептик, бивши новинар.

Олтвањи ту види утицај 1970-их, у којима је одрастао и када су „бурна светска политичка дешавања на књижевну и културну сцену довела новинара као кључног човека за откривање мрачних тајни и завера“, као у Свим председниковим људима.

„У том смислу, новинар одговара матрици детектива – скупља податке, класификује их, извлачи логичке везе, његов дар запажања је подједнако важан као и код детектива, а притом то све ради за опште добро“, објашњава Олтвањи, који се поред писања бави и превођењем, између осталог и за ББЦ на српском.

Колико му је то помогло у писању?

„Тиме што на свакодневном нивоу радим на новинарским текстовима, одједном постајем стручњак за најбизарније могуће области, што не може да шкоди.

„Ни као писцу, ни као оцу фиктивног детектива новинара“, одговара.

Љубав према читању и писању

После случајног сусрета са одбаченим и некомплетним примерком Загора – епизода Завереници – у заједничкој башти бакине зграде средином 1970-их, више ништа у Олтвањијевом животу није било исто.

Стрипове је, како каже, волео и док још није знао слова.

Кад их је научио, блиски сусрети са Белом гривом Рена Гијоа и Винетуом Карла Маја, изазвали су апсолутну и безусловну заљубљености у приче и приповедање.

„Добро је што не морам да се подвргавам хипнози код психијатра да бих дошао до кључних тачака које су ме формирале – могу да их се сетим, оставиле су тако снажан утисак.

„То је та моћ преласка у свет маште, заправо моћ приповедања које увуче и не пушта.“

Уследиле су „тоне и тоне“ кримића у издањима Дневника и загребачког Вјесника, а брзо је почео да пише.

Већ као тинејџер.

На то је, како каже, веома утицало и то што је „свака трафика у старој Југославији била ризница популарне културе“, а књижевно издаваштво такво да су и продукција и понуда били огромни, па је „свака публика имала своје велике издаваче“.

„Не знам ко је то рекао, да је писац сувише посвећени читалац“, каже Олтвањи.

„Био сам толико сулуд конзумент и књижевности и стрипова да се то у једном тренутку прелило у писање, више ми није било довољно да будем само читалац.“

Прву причу послао је новосадском Дневнику са само 15 година. Одбили су га. Исто је прошла и једна коју је послао загребачком СФ часопису Сириус.

То га није поколебало.

Напротив.

У раним годинама средње школе, рукопис прве књиге – кримића, разуме се – ставио је у ранац, сео у воз до Новог Сада и однео га у редакцију Дневника.

Прихватили су га и под псеудонимом – било је узбудљивије ако су романи страни или се дешавају далеко од нас, где су такве претње стварне, а код нас (наводно) не постоје, објаснио је раније - објавили месец дана после његовог пунолетства.

То му је био први хонорар.

„На основу ових штурих података, залудни можда пронађу о ком се роману ради. Срећно“, наводи се у биографији на његовом блогу.

Одакле му уопште идеја за тако нешто?

„Како кажу у оном вицу шта зна дете шта је 500 кила“, смеје се.

„То је храброст која ми је и данас потпуно невероватна.“

На крају, у Београду уписује енглески језик и књижевност на Филолошком факултету.

Љубав према канцеларијском материјалу

Неколико деценија касније, код Олтвањија се родила и необична љубав према канцеларијском материјалу.

После писаћих машина са почетка каријере, преко старих компјутера и лаптопова, током рада на Пољу медуза прешао је у потпуности на писање - руком.

Поједини писци су, како каже, тиме почели да се хвале још пре десетак година, усред опште доминације компјутера у свему.

„Стивен Кинг је још осамдесетих говорио о креативном куцању, а значење тога сам схватио много касније - све олакшице које ти компјутер доноси, у једном тренутку престају да буду позитивне због пиши-бриши момента.

„Ништа те не кошта да ставиш реч, па је обришеш, па се вратиш… То прекида нит и разни писци су почели да се враћају на писање руком.

Олтвањи је ту дуго био (хех) - скептик.

„Није ми у том тренутку падало на памет да пробам, јер је јако, јако тешко, деловало је као превелика жртва“, присећа се.

„И онда сам сасвим случајно са Пољем медузе водио белешке са стране и, отприлике, на првој трећини књиге схватио да много више пишем него што куцам.“

Пробао је и остао само на свескама.

„Десило се нешто веома чудно - као што су писцима некада реченице биле састављене од гомиле краћих, између два зареза, подсвесно организованих тако да буду дугачке тачно колико им је требало да поново умоче перо у туш, тако су мени мисли и реченице кренуле глаткије да теку, и почео сам заиста да уживам.“

Постоји, додаје, и теорија да сви пребрзо куцамо у односу на то како нам мозак ради.

„На крају се догодило да је, како сам напредовао, у свесци било много мање исправки и брљотина… Рука је спорија и имао сам више времена да организујем мисао."

То све у пракси значи посебне хемијске оловке и свеске.

„Опседнутост канцеларијским материјалом“, каже Олтвањи, уз осмех.

„Из практичних разлога – тражио сам хемијске које се не размазују, глаткије теку, папир који добро упија, не запиње и не цепа се.“

Пронашао их је у свескама немачког ланца Муллер и јапанским Муџи фломастер-оловкама.

„Било је ситуација у којима сам у гужви, или смо у некој кући натрпани, а ја морам да пишем, па бих се завукао у ћошак и писао на коленима.

„Али на крају се све своди на то да, ако имаш у себи оно што мора да изађе, начин на који ће се то десити није битан, само покушавам да процес олакшам и учиним што бољим.“

Омиљени криминалистички романи

Регионални:

Страни:

Шта даље чека Скептика

Књиге и даље готово опсесивно и чита и скупља и пази.

Међу њима има много фантастике и кримића, али и свега другог.

„Под старе дане ми је то добродошао бег од стварности, почео сам успешност неке књиге да мерим по томе колико сам заборавио и на себе и на свет.“

Оне које му се не свиде после тридесете или четрдесете године је почео да оставља, зато што је „живот прекратак“, али се потом вратио читању сваке до краја.

„То је сада потпуно други психолошки механизам - не желиш да остављаш ствари незавршеним у овом добу“, каже, уз благи осмех.

„Скоро сам се враћао неким које су ме мучиле, јер ми је битан осећај заокружености, и готово увек се уверим да је и требало то да урадим.“

Пише махом ноћу, зато што до тада прођу и све дневне обавезе – каже да махом ради на најмање два или три посла истовремено – а и укућани и град спавају.

„Тај благи, ноћни умор ти понекад помаже да самосвест, самокритичност и све друге ограде нестану, опустиш се као да си узео чашицу алкохола“, наводи.

„Писао сам и ујутру, мисли су толико јасније и чистије да се шокираш, али нисам јутарњи тип.“

Некада пише уз музику, коју призива упомоћ код делова који му тешко падају, али у последње време све мање, иако је она веома битан део његовог живота.

Назива је „параваном који штити од спољног света“: „Ако је пустиш довољно гласно, не мораш чак ни слушалице да имаш, музика те учаури и заштити.“

И даље воли и стрипове.

Црта их са ћерком која је у раним разредима основне школе.

„Седнемо за исти сто, наоштримо оловке, задамо тему једно другом, а понекад се и поделимо по принципу 'ти ћеш прву и четврту страну, ја прву и трећу', и онда их спојимо - тако смо већ два-три стрипа урадили."

Ускоро излази и нови роман о Скептику, који ће добити прилику да посети и Суботицу, Олтвањијев родни град, а у плану је и трилогија.

Има идеју и за четврту, која би била „мало интернационалнија прича“.

„Скептик као алтер его, медијум или мој мегафон ми дозвољава да пишем о различитим стварима - може да буде јунак који ће се задесити у снегом завејаној вили, где се десило убиство са 15 осумњичених, на нафтној бушотини или да јури политичаре, такав је лик."

На крају му постављам најтеже питање.

Шта је то књига?

„Најбоља ствар на свету“, каже после трена размишљања.

„Нема реклама и лако се носи, одушевио сам се кад сам схватио да џепна књига није само израз, него буквалан опис онога што се дешава, да може да стане у џеп.

„Књига је доживљај и физички предмет, који волим да опипам, видим и помиришем, али и метафизички, јер је потпуно невероватно да ти укоричена група страница дозволи да одлуташ у неки свет и одмашташ га са писцем.“

И како се то каже на француском?

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk