Жену му је однео цунами, он годинама рони да би јој био ближе

Двапут месечно, сваког месеца, Јасуо Такамацу се укрцава у мали рибарски чамац у луци Онагава, у јапанској североисточној префектури Мијаги, и иде неколико километара на пучину.

Следи исту рутину више од 13 година: ставља маску, боцу са кисеоником и појас са теговима.

Кад чамац одмакне довољно далеко, зарања у хладну воду.

Са сваким зарањањем, враћа се у исти океан који му је однео жену Јуко.

Цунами

Јуко је талас однео са крова банке у којој је радила кад је цунами 2011. године ударио у североисточну обалу Јапана и уништио све на његовом путу.

Масивни талас је путовао скоро 10 километара на копно.

Јасуо ју је тога јутра одбацио на посао.

Током кратког путовања колима, разговарали су о томе шта ће вечерати.

Кад су се огласиле ваздушне сирене упозорења на цунами, Јуко и 12 колега су се попели на кров њихове зграде.

Одатле је послала мужу текстуалну поруку: „Јеси ли безбедан? Желим да идем кући.“

Кад је видео поруку, Јасуо је веровао да је његова жена на безбедном.

Следећег дана кад се пробио до општинске болнице где су били смештени преживели, открио је да није тамо.

„Речено ми је да ју је сигурно однео цунами“, каже он.

„Након тога нисам више могао да стојим, изгубио сам сву снагу, као да ми је неко однео.“

Хиљаде тела је у наредним данима и недељама проналажено дуж јапанске обале како се вода повлачила.

Али многе жртве, попут Јуко, воде се као нестале.

Две године је Јасуо гледао рониоце из јапанске обалске страже како траже тела и извлаче на површину њихове предмете и сувенире.

А онда је донео одлуку.

„Научио сам да роним. Осећао сам да могу да је сретнем једног дана, ако будем наставио да роним“, каже он.

И Јасуо је наставио да рони, са више од 760 зарањања у касним педесетим и шездесетим.

Мртви међу живима

У Јапану, мртвима се одаје пошта у свакодневним ритуалима и верује се да остају у нашим животима дуго.

Будистичка пракса звана Кујо подразумева ритуале као што су нуђење жртви и обављање молитве поред гроба или олтара како би преминулим најмилијима донели мир и благостање.

Међутим, како посмртни остаци Јуко никад нису пронађени, Јасуо није успео да посети њен гроб на овај начин.

Уместо тога, оно што је започело као потрага постало је његов лични ритуал, чин сећања и повезивања.

„Након роњења изнова и изнова, почео сам да осећам да би она могла бити у близини“, каже Јасуо.

„Мало је другачије од посећивања гроба, зато што она није у гробу. Више се осећам као да идем да се сретнем с њом.“

Јасуову веру је на пробу ставила страшна несрећа.

Кад је дубоко у мору, растужи га разарање које су изазвале године природних катастрофа.

„Кад гледам рушевине, помислим да она не би могла да се пробије кроз све ово.' И кад помислим на то, најрадије бих заплакао.“

Међутим, Јасуо не мрзи море.

Временом је почео да прихвата да су природне катастрофе неизбежне и ван људске контроле.

„Не презирем их нити било шта слично. У то време су се десили цунами и немирно море. Али с друге стране, можете да ухватите много изврсних ствари. И призори су прелепи.“

На овај начин, Јасуо отелотворује став људи који су доживели поновљене природне катастрофе.

Тамо где он живи у Тохокуу на пацифичкој обали, цунамији и земљотреси нису неуобичајени, а храмови и остаци олупина нижу се обалом као подсетници на моћ природе и како су људи саставни део природног окружења.

На путу до његових великих зарањања и у повратку, Јасуо се смешка и пријатељски је расположен.

Док говори о Јуко, у гласу му се чује разиграни хумор.

„Кад бисмо се срели, мислим да би ми изненађујуће вероватно прво рекла: 'Остарио си.'"

Али његова роњења су време за рефлексију.

Педесет метара испод површине, он плива изнад нарушеног подводног пејзажа који су за собом оставили циклуси уништења.

„Постоје свакакве подводне формације. Неке су попут планина и можете да плутате изнад њих и гледате их изнад“, каже он.

„И зато се заиста осећате помало као да летите.“

Јасуо је одрастао поред овог мора много пре него што је упознао Јуко.

Научио је да плива и лови рибу у овим водама и то му је обликовало живот откад зна за себе.

Сада, када види рушевине испод површине, то му је део сталног циклуса промене у природи.

„Има аутомобила који изгледају напола спљескано и других ствари које су постале вештачки гребени. Рибе долазе тамо и касније полажу јаја.“

Петнаест година касније, туга и даље остаје с њим.

Баш као и море.

Ово је било његово 763. зарањање.

Ускоро ће се још једном вратити мору, да би био ближе Јуко.

Прича је заснована на епизоди документарног подкаста Срце и душа ББЦ Светског сервиса, коју су продуцирали Месиџ Херд и Хироми Тануе.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk