Били су приморани да га зову 'тата': Суђење за сексуално злостављање у дому за људе са инвалидитетом које је потресло Јужну Кореју

„Много сам патила, па сам дошла да испричам моју причу".

Биле су то прве речи које је Сео Ми-хјон изговорила у полицији.

Сео, која има поремећај у интелектуалном развоју, тешко саставља дуже реченице и може да комуницира само кратким реченицама и гестовима.

Али њена сећања на злостављање које је претрпела била су јасна.

Она је једна од три штићенице државног дома за људе са инвалидитетом у Јужној Кореји које је сексуално напаствовао директор те установе.

Овај случај је шокирао земљу и отворио озбиљна питања о државној бризи о људима са инвалидитетом.

Почетком октобра, суд у Сеулу осудио је директора, који је идентификован само презименом Ким, на 15 година затвора.

Ким је уложио жалбу на пресуду.

На суду је речено да су неки штиц́еници морали директора да зову „тата", што је, према наводима тужилаштва, указивало на неравноправан однос Кима и људи о којима се старао.

Пресуда је изречена готово две године по што је Сео, која је у четрдесетим годинама, први пут испричала мајци за злостављање.

Имена саговорника у тексту су промењена.

'Једноставно сам издржала'

Сео је 2016. године почела да живи у Секдонгвону, установи за људе са интелектуалним потешкоћама.

Установа је у граду Инчону у северозападном делу Јужне Кореје, потпуно се финансира државним средствима и у њој и даље живи око 33 штићеника, упркос захтевима да обустави рад после овог случаја.

Сео каже да је злостављање почело убрзо пошто је дошла у дом.

Ким ју је ноћу или у раним јутарњим сатима посећивао у соби и силовао.

Преко њене адвокаткиње Ко Еун-јанг, Сео је рекла да у установи није било одраслих којима би могла да се обрати због злостављања и додала да је имала осећај да јој други запослени не би помогли.

Дом није одговорио на ове оптужбе.

Тако је живела скоро 10 година, све док случај није доспео у јавност у фебруару 2025, када је Сео повредила главу.

Рекла је да је повреду задобила у једном од сексуалних напада.

Покушала је да се одбрани рукама, због чега ју је гађао чашом.

Адвокаткиња је на суду рекла да је дом одвео Сео у болницу и обавестио њену мајку о инциденту тек после ушивања ране на глави.

Мајка је тражила да погледа снимке надзорних камера како би утврдила како јој је ћерка повређена, али је установа то одбила, уз образложење да није овлашћена да снимке уступи.

Због тога је мајка одвела Сео кући и одлучила да је више не враћа у дом.

Тек када је Сео речено да више неће морати да се врати у установу, рекла је мајци да је била сексуално злостављана и она је случај пријавила полицији.

„Помислила сам да је безбедно да проговорим јер ми је речено да не морам да се враћам у дом", рекла је Сео за ББЦ преко њене адвокаткиње.

На питање како је толико година успевала да се сама носи са злостављањем, одговорила је: „Једноставно сам издржала".

Полицијска истрага о наводима ове девојке је проширена и на друге штићенице.

Полиција је пронашла још најмање две наводне жртве, међу којима је била и Ли Ми-на, која је такође рекла да ју је Ким силовао.

Почетком октобра, судија је оценио да су сведочења све три жртве веродостојна.

Ким је осуђен на 15 година затвора због силовања Ли и Сео, што је пет мање од казне коју је првобитно тражило тужилаштво.

Он је негирао све оптужбе и у међувремену уложио жалбу на пресуду.

У случају треће жртве, Ким је проглашен кривим за блаже кривично дело сексуалног насиља.

Судија је навео да је оптужба за силовање одбачена јер није било довољно убедљивих доказа да је против жртве примењена „сила или претња која ју је онемогућила да пружи отпор".

Заједнички одбор који чине организације за права особа са инвалидитетом и друге грађанске организације критиковао је ову одлуку, наводећи да способност жртве да пружи отпор током сексуалног напада не би требало да утиче на пресуду.

Одбор је критиковао и начин вођења истрага, наводећи да надлежни нису успели да утврде да ли је било још могућих жртава.

У новембру 2025, после првих навода о злостављању, локалне власти округа Гангва ангажовале су тим са Универзитета Вусока да спроведе детаљну процену стања штићеника дома Секдонгвона.

У извештају, који је суду достављен као доказни материјал, наводи се да постоје показатељи да је Ким можда сексуално злостављано и друге штићенице, најмање 10.

Међутим, суд се током поступка није бавио овим налазом.

Према извештајима локалних медија, полицији је било тешко да током разговора са штићеницама утврди детаље наводног злостављања, јер је већина њих имала тешке облике инвалидитета и потешкоће у комуникацији.

Неке штићенице су наводно давали одговоре који нису били повезани са питањима или уопште нису одговарали.

Ким није одговорио на оптужбе да је можда злостављао и друге штићенице.

Џеон Џи-су, професорка која је предводила истраживачки тим Универзитета Вусока, за ББЦ је изјавила да су истражитељи прихватили „само исказе оних који су могли да опишу злостављање потпуним реченицама".

Међутим, активисти су истакли да због ослањања на усмена сведочења полиција није препознала као жртве штићенице које су имале веће тешкоће у комуникацији.

„Ако жртве износе њихова искуства другачије него што ми очекујемо, зар држава не би требало да уложи већи напор да чује њихов глас?", рекла је Бек Ин-сонг из организације Хансахо, саветовалишта за особе са инвалидитетом које су преживеле сексуално насиље.

Полиција је саопштила да „иако је можда било пропуста у појединачним случајевима, они не би требало да се сматрају репрезентативним за истрагу у целини".

И организације за заштиту људских права су критиковале и оне који су тражили блажу казну за Кима.

Пре изрицања пресуде, суду је, како се наводи, поднето укупно 13 захтева за ублажавање казне.

У једном од њих, који је поднела организација за социјалну заштиту, од суда се тражило да узме у обзир „допринос оптуженог сектору социјалне заштите".

Организација за заштиту права корисника социјалне заштите Гјол осудила је организације које су поднеле захтеве.

„Претходни рад у сектору социјалне заштите никога не ослобађа одговорности", рекли су.

У образложењу пресуде којом је Ким проглашен кривим, судија је навео да је његово кривично дело било „посебно за осуду" јер је „упркос професионалној дужности да штити и подржава права и интересе и спречава злостављање, искористио неравноправност у односу моћи" у циљу „задовољења сопствених сексуалних жеља".

Протести

Случај је шокирао многе у Јужној Кореји и отворио питање зашто злостављање није спречено.

Још више забрињава то што се све догађало упркос мерама предузетим 2011. године, када су пооштрени закони у циљу боље заштите особа са инвалидитетом од сексуалног насиља.

Те године премијерно је приказан играни филм Догани, заснован на истинитој причи о сексуалном злостављању у школи за глуву децу.

Због велике пажње јавности и протеста, та школа је затворена, а касније су усвојени и строжи закони.

Неке од нових мера су прецизније дефинисане категорије сексуалних кривичних дела почињених над особама са инвалидитетом, строже казне за дела која почине директори и запослени у установама, као и укидање застарелости за одређена силовања чије жртве су људи са инвалидитетом.

Међутим, у случају установе Секдонгвона, злостављање се наставило упркос редовним инспекцијским контролама које је спроводио локални орган округа Гангва надлежан за надзор те установе.

Званичник округа је за ББЦ изјавио да су се такве контроле углавном сводиле на проверу документације, и да су разговори са штићеницама обављани само када би се појавили конкретни проблеми.

Званичник је рекао и да је постојао спољни тим за надзор, али да он није примио ниједну пријаву од запослених, па је изразио жаљење што надлежни органи нису детаљније испитали ситуацију.

Џо Ха, представница националног савета саветовалишта која је пружала подршку неким жртвама из установе Секдонгвона, рекла је да су поједине породице са којима је разговарала сумњале на злостављање, али да су сматрале да нису у могућности да изнесу њихове сумње.

Напуштање установе значило би да породица мора да преузме целокупну бригу о штићенику, јер је веома тешко пронаћи други смештај.

Истраживање спроведено преко националног удружења родитеља особа са инвалидитетом које живе у домовима показало је да је око шест од 10 људи који су добили место у таквој установи чекало најмање три године, што указује на тешкоће у приступу одговарајућој нези.

Професор Ким Јун-те, директор Института за когнитивне науке Универзитета Вусока, истиче да такве установе имају велику контролу над животом штићеника - од тога шта једу и где спавају, до њиховог приступа здравственој заштити, па чак и одлука о томе да ли смеју да изађу напоље.

Иако установа Секдонгвон представља „прекретницу" због размера и трајања злостављања, Џо каже да она није изолован случај.

Апелациони суд је 2023. потврдио осмогодишњу казну затвора запосленом који је претходне године силовао или сексуално напаствовао две жене са интелектуалним тешкоћама у установи у граду Јонгчону.

У другом случају у граду Ансонгу, запослени у дому за особе са инвалидитетом недавно је осуђен на шест година затвора због вишеструког силовања штићенице са инвалидитетом током 2022.

„Насиље које доживљавају жене са инвалидитетом није индивидуални проблем.

„То је системско насиље које се јавља услед више повезаних чинилаца, као што су родна припадност, инвалидитет, институционализација, сиромаштво, и друштвена изолација", рекла је Џо.

'Желимо да живимо у миру'

Када је јавност сазнала за овај случај, председник владе Јужне Кореје наложио је да се образује међуресорни тим за реаговање, и нагласио је да је овај инцидент „озбиљна ствар која доводи у питање саму сврху постојања државе".

У априлу је влада саопштила да је извршила инспекцијски надзор у 1.507 установа за смештај особа са инвалидитетом широм земље и утврдила 33 случаја могућег злостављања.

До сада су покренуте истраге осам случајева.

Влада је такође саопштила да ће појачати циљане инспекцијске контроле на основу фактора ризика, као и заједничке контроле у којима ће учествовати локалне власти, полиција и организације за заштиту права особа са инвалидитетом.

Округ Гангва наложио је затварање дома Секдонгвона, а локалне власти су одузеле дозволу фондацији која је управљала установом.

Међутим, затварање је одложено док се преосталим штићеницима не пронађе одговарајући смештај и не заврше припреме за њихов самосталан живот.

Локалне власти саопштиле су да ће за свих 33 штићеника Секдонгвона израдити појединачне планове подршке за самосталан живот.

Поступак још није завршен.

Дом Секдонгвон је поднео тужбу управном суду којом оспорава одузимање дозволе за рад.

Установа се још није огласила о пресуди Киму.

На питање шта се највише променило откако је напустила Секдонгвон, Сео је рекла: „Једноставно осећам мир, срећна сам сваког дана".

Најбоље је то што сада може да једе и спава када хоће, додаје.

Оно што сада највише жели јесте да „потпуно прекине везе са директором" и да „више никада нема ништа са њим".

Људима са инвалидитетом и даље потребно место где могу да се осећају безбедно, рекла је Сео.

„Надам се да ће постојати установа у којој неће бити сексуалног насиља, у којој ће особе са инвалидитетом, попут нас, моћи да живе у миру".

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk