Фобије: Зашто се толико плашимо ствари које вероватно не могу да нас повреде

Шта осећате кад паук изненада претрчи преко пода ваше дневне собе?

Јер врло мали проценат паукова је опасан по људе.

Верује се да мање од десет људи на читавом свету умре годишње од уједа паука, према Институту за истраживање животне средине и образовање, мада је прикупљање тачних података тешко.

Упркос томе, многи би рекли - у ту групу спадам и ја - да имају фобију од паукова.

Не могу да спавам ако знам да је паук у соби, а чак и сама помисао на паучину довољна је да се најежим.

У многим случајевима, фобије представљају изражен страх од нечега што - макар само по себи - не може озбиљно да нас повреди.

Зашто су онда толико честе и одакле потичу?

Од страха до фобије

Страх је витална емоција за људе, према Ванеси Лобу, професорки психологије са Универзитета Ратгерс у Њу Џерсију, у Сједињеним Државама.

„Страх је важан зато што нас штити од ствари које су потенцијално опасне“, каже она.

Али ако се страх развије у нешто екстремно и реметилачко, може да се класификује као фобија, каже Андраш Жидо, директор лабораторије Визуелне когниције и емоције на Универзитету у Печују, у Мађарској.

„Можемо то да замислимо као непрекинуту варијаблу, која започиње базичним страхом који је прилично нормалан, а свако се плаши нечега“, каже он.

„Али једном кад он почне да се јавља као препрека вашем свакодневном животу, онда то сматрамо фобијом.“

Лобу такође каже да су фобије обично непропорционалне претњи од које потичу.

У одређеним деловима света, на пример - као у Великој Британији, где ја живим - већина врста змија није опасна по људе, тако да би екстреман страх могао да буде ирационалан и класификован као фобија.

Али у другим деловима света, то можда није тако.

Урођене или стечене?

Упркос томе колико су неке фобије честе, већина стручњака сматра да се ми не рађамо са њима.

Страх је, верује Лобу, емоција коју бебе не могу да осете.

„Не виђате страх све до каснијег узраста, зато што страх захтева да процењујете да је нешто претња и морате да знате нешто о свету да бисте то урадили“, каже она.

Дакле, ако се не рађамо са страхом од паукова или змија, зашто људи развијају фобије на те ствари конкретно?

Стефани Хел, професорка развојне психологије на Универзитету у Бечу, у Аустрији, спровела је студију која је показала да се код новорођенчади више шире зенице кад виде паукове или змије, у поређењу са, на пример, цвећем и рибама.

Ширење зеница је знак да оне можда препознају потенцијалну опасност.

Оно је повезано са активацијом норадрененог система, који учествује у реакција тела званој „бори се или бежи“.

Карактеришу је ствари као што су убрзани рад срца, повећани крвни притисак и убрзано дисање, док се тело припрема да бежи или да се бори са доживљеном опасношћу.

Хел не мисли да су страхови урођени, али каже да постоје неке ствари у нашем окружењу које можемо да препознамо брже од других, што би делимично могло бити због начина на који се оне крећу.

„На свету постоје ствари за које смо припремљени да научимо да се бојимо“, каже.

Лобу мисли да смо можда склонији да научимо да се плашимо паукова и змија него других животиња - зато што су оне „чудне“.

То је сентимент са којим се свесрдно слажем.

„Помислите само на змију – не постоји ништа друго на свету што је као змија“, каже Лобу.

„Помислите само како се бебе навикавају да гледају животиње - оне су четвороножна створења која ходају, зар не? Змије то не раде. Пауци се крећу на абнормално. То нам се не допада.“

Неки стручњаци верују да ова склоност да се плашимо одређених ствари може бити резултат еволуције.

„Људи су кроз историју имали прилично непредвидиво окружење“, каже Жидо.

„Сваки страх и фобија су били рационални у неком тренутку у развоју човечанства, али то је практично престало да буде корисно и рационално у нашим свакодневним животима.“

Међутим, еволутивна предиспозиција за учење одређених страхова - позната као теорија припремљености - није сама по себи довољна за стицање фобије.

Директно негативно искуство са неком животињом или предметом је заиста брз начин да почнете да га се бојите, нарочито ако већ имамо природну предиспозицију за то, сматра Лобу.

Али исто тако можемо да почнемо да се бојимо нечега видевши негативне реакције код других људи.

„Имате физиолошку реакцију - угризли су вас, препали су вас“, каже Лобу.

„А онда мамина реакција или кад мама каже: 'Да, то је стварно лоше', то повећава вашу вероватноћу да научите да се бојите тога.“

Из овог разлога, фобије могу да се преносе са колена на колено, према речима Хел.

'Погледајте само филмове'

Имајући у виду да искуства обликују да ли почињемо да се плашимо нечега, Лобу мисли и да је популарна култура делимично крива за честе фобије од змија и паукова.

„Погледајте само филмове, погледајте књиге“, каже она.

„Кад су змије и паукови спасиоци? Никад.“

Можда је у игри још један фактор кад су у питању фобије од ствари у природном свету - такозване биофобије.

Жидо је проучавао да ли постоји веза између тога колико је урбанизовано нечије окружење и да ли имају фобије од животиња.

Открио је да што је урбанизованија била нека област, то су биофобије биле чешће.

„Чини се да се људи који проводе више времена у природи, који имају више искуства са природом, мање плаше животиња које би могли да сретну“, каже он.

Са више од 80 одсто људи који живе у урбаним областима у читавом свету данас, има смисла да су фобије од животиња толико честе.

Одучавање од фобија

Већина стручњака се слаже око две ствари - да можемо да будемо одучени од фобија и да је најбољи начин да се то уради излагањем њима.

„Ако осетите да вам је помало нелагодно у одређеним ситуацијама, можда је добра идеја да се мало исфорсирате“, каже Хел.

Лобу предлаже да кренете од ситница.

На пример, да гледате фотографије ствари којих се плашите и учие позитивне ствари о њима, пре него што постепено појачате излагање.

Ипак, ако је фобија екстремна и има велик утицај на ваш живот, можда би било боље да затражите професионалну помоћ.

Жидоово истраживање подржава и идеју да излагање не само што помаже да превазиђемо страхове, већ нас и спречава да их уопште стекнемо.

„Лично искуство је најважнији фактор у стицању страха“, каже он.

„Ако је то позитивно искуство, као у детињству, за време школовање или тако нечег, онда то практично служи као заштитни фактор од стицања страха.“

Лобу истиче да нас страх штити и да је он добар и да имамо контролу над нашим фобијама.

„Није вам суђено да се плашите ничег конкретног“, каже она.

„Ако плашите нечега, а то не желите, постоје решења.“

Лично не знам да ли је моја фобија од паукова стечена од родитеља, покупљена на филму или зато што се нисам довољно сусретала са њима.

Можда је мешавина свега тога.

Али можда писање овог текста може бити први корак у побеђивању тог страха.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk