Протести у Француској: Шта се крије иза гнева младих

Ученици средњих школа и студенти широм Француске од краја септембра излазе на улице и блокирају прилазе многим школама и факултетима због смањеног буџета за образовање.

У више градова протести су склизнули у насиље, стотине студената, ученика, професора и полицајаца задобили су повреде, неке школе су уништене и оштећене.

Хиљаде људи су ухапшене, а међу њима је и за сада непознат број оних који су нереде изазивали.

Демонстранти се жале због смањеног броја наставника и запуштеним зградама средњих школа широм земље.

„Наши професори понекад одсуствују и неколико недеља, а ми немамо замене", рекла је Мадалена, ученица из Париза, за ББЦ 6. октобра, када су на протесте широм Француске изашле стотине хиљада људи.

У њеној школи било је „паклено" током топлотног таласа, додала је.

Током минулог лета, у Француској је због топлотног таласа избила политичка свађа, а тема размирица били су расхладни уређаји.

Само четвртина домаћинстава у Француској има уграђене климе. Нема их у школама и у болницама.

Учесници текућих протеста у Француској жале се и на друге ствари.

Неки негодују због забране употребе мобилних телефона у школама или због тога што настава траје до 18 сати.

„Дођеш кући у 19 сати и немаш времена да спаваш или да радиш домаћи", рекао је један ученик за телевизију Франс 2.

Има и оних који се жале на Паркурсуп, интернет платформу на којој су обједињене високошколске установе у Француској.

Фрустрација има дубље корене.

Око 80 одсто ученика сваке генерације сада пролази пријемне испите и уписује факултете, иако неки не упишу оно што им је први избор.

Због тога се многи грабе за пријаву на одређене изборне предмете, што је довело до усмеравања незадовољства ка платформи Паркурсуп.

Погледајте како је изгледао окршај полиције и демонстраната у Паризу:

Све ове притужбе имају утемељење.

Али, да ли су оправдање за смер у којем се протести развијају?

Како ситуацију у Француској можемо да упоредимо са сличним дешавањима у другим земљама?

Француска влада троши више новца на једног гимназијалца у поређењу са просеком Европске уније за средње школе, показују подаци Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД).

Мањак професора јесте акутни проблем, али он није гори у Француској него у другим државама.

Према подацима ОЕЦД-а, заправо је и блажи, јер има мање неупражњених наставничких позиција, иако су просветни радници у Француској релативно слабо плаћени.

Настава која се протеже до касног послеподнева заиста јесте проблем за француске ученике.

До тога више долази због дугих пауза за ручак и сложених распореда него због надокнађивања дана празника, који нису бројнији у Француској него у другим чланицама ЕУ.

Дуг радни дан школа је увек био суморна стварност француског образовног система и тешко да то можемо узети као узрок актуелне ерупције незадовољства.

Не можемо ни притисак који ствара нефункционални систем високог образовања.

У већини европских држава, 80 до 90 одсто младих заврши средњу школу, па је конкуренција за упис на факултете велика и ствара младим стрес, као и у Француској.

Док иза незадовољства средњошколаца и студената стоји мањак новца, запуштене школске зграде и страхови због будућности, то не објашњава због чега су актуелни протести „незабележени" по питању броја школа и ученика, те степена забележеног насиља, како је то описао Лоран Нуњез, министар унутрашњих послова Француске.

Размере протеста су још веће када се у обзир узме да су учесници спремни да преузму велики ризик.

Блокаде школа или универзитета под претњом силе је противзаконито у Француској и полиција је дужна да интервенише.

Вандали и ученици су се више пута нашли у ситуацијама да их полиција опколи, а у тим ситуацијама полицајци не поступају нежно.

Премијер Себастијен Лекорну саопштио је да безбедносни службеници нису добили наређење да се „супротставе средњошколцима", већ само да спроводе законе.

Погледајте видео: Ескалација ђачког протеста у Француској

Како би се разумела тактика демонстраната, мора се бацити поглед преко барикада испред школских капија ка политичкој традицији.

Моћ у Француској показује се често на улици, колико и кроз институција у које се улази преко избора.

Студенти и ученици то знају, као и сви други.

У октобру 1990. силовање у школи у области Сен-Сен Дени северно од Париза, која је и сада захваћена протестима, тада је изазвала масовно незадовољство због скромног буџета за образовање и недостатка просветних радника.

Влада је тада реаговала издвајањем додатног новца за гимназије, који би данас вредео 1,2 милијарде евра.

У октобру 1998. око 500.000 ученика марширало је широм Француске са сличним захтевима, па је влада за обнову школа и запошљавање додатних 14.000 просветних радника издвојила готово милијарду евра.

Студентски протести су у неколико наврата у Француској заустављали реформе које је су усвојене у институцијама - тако је било 1986. и 1994.

Вероватно најснажнија слика моћи ученика и студената у Француској настала је 2006, када је повучен закон који је требало да олакша запошљавање и отпуштање људи млађих од 26 година, који је влада донела како би се смањила незапосленост младих.

Закон је усвојио парламент и потписао тадашњи председник Жак Ширак, али није ступио на снагу после недеља блокада факултета и гимназија, које је често пратило насиље.

Французи су показали да блокаде путева често могу да надјачају званичнике изабраних на изборима.

Протести „жутих прслука" из 2018. и 2019, током којих су разбијани излози продавница и оштећене зграде јавних институција широм земље, натерали су владу да одустане од повећања пореза на гориво и одобри нових 10 милијарди у буџету.

Али, улица не побеђује увек.

Студентска побуна из 1968, коју је сваки каснији протестни покрет у Француској сматрао херојском претечом, окончана је изборима.

Ипак, ученици су одгајани у политичкој култури у којој се демонстранти надмећу са изабраним званичницима и то се сматра легитимним дизањем гласа народа.

Тренутни распоред снага иде у прилог ученицима и студентима.

Чак 72 одсто Француза сматра да су њихови захтеви легитимни, а 55 одсто подржава њихов покрет, показује анкета телевизије БФМ.

Покрет подржавају многи наставници, представници синдиката и левичарски политичари, а демонстранти су сада у пол-позицији.

За разлику од њих, подршка влади је врло ниска.

После девет година на власти, председник Емануел Макрон је врло непопуларни политичар на крају мандата и неће моћи да се кандидује на новим председничким изборима.

Његова одлука да у јуну 2024. распише превремене парламентарне изборе довела је до врло напете ситуације у скупштини.

Лекорну је сам себе описао као „најслабијег премијера" у новијој историји и чини се да неће моћи да прогура изгласавање закона о буџету.

Али та слабост може да се покаже и као кец у рукаву у суочавању са побуном младих.

Услед раста трошкова живота, спорог привредног раста и највишег јавног дуга од 1940, руке су Лекорнуу политички заиста везане.

За разлику од претходника који су се суочавали са великим притиском са улица, он нема шта да понуди.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk