Како препознати психопату на послу: Савети бившег банкара

Вец́ина нас је имала колеге са којима је тешко сарађивати.

Могу се понашати импулсивно, бити манипулативни, па чак и отворено лагати како би напредовали у каријери - али како направити разлику између непријатног колеге и човека који показује психопатске црте?

Џерант Андерсон, бивши лондонски банкар који је постао писац, изјавио је да га је проценио клинички психолог и рекао му да је можда имао „ситуациону психопатију" како би успео у немилосрдном корпоративном свету.

„Морао сам да постанем гора верзија себе да бих напредовао у том окружењу", каже овај 53-годишњи Британац.

Нека савремена радна окружења и друштвени утицаји награђују психопатске црте личности, тврди.

Дванаест година је радио као аналитичар у лондонском финансијском центру и зарадио милионе фунти, пре него што је напустио посао уочи финансијског слома 2008. године.

„Сити награђује понашање које одликује 'мрачна тријада'... изузетно самопоуздање, способност контроле и манипулације другима, емоционалну дистанцираност приликом доношења одлука и одлучност", рекао је он.

„Прилагодио сам се и почео да показујем моје најгоре стране."

Да ли бисте приметили психопату?

Психопата је особа са антисоцијалним поремец́ајем личности, али није клиничка дијагноза.

Људи са овим поремец́ајима размишљају и понашају се другачије од других и, између осталог:

У раним двадесетим, Андерсон је уживао у животу у Гои, у Индији, продајуц́и ситнице туристима на плажи.

Брат га је наговорио да конкурише за посао у финансијама, и кад га је добио, планирао је да се задржи у том свету неколико година.

„Одсекао сам реп, обријао браду, извадио све минђуше и купио одело од 60 фунти (70 евра) дан пре него што сам отишао на разговор за посао."

Када је као стажиста једном ушао у тај свет, успех му је постао опсесија, а бонуси су „мера колико сам изузетно успешан човек".

Зарађена цифра му је омогуц́авала да се пореди са људима из других банака и „заиста је пријала мом такмичарском духу".

Међутим, каже да су неке од особина које су му помогле да напредује у каријери биле управо оне које се везују за психопатију.

„Поседовао сам одређену дозу неустрашивости и имао сам помало, усуђујем се рец́и, површног шарма.

„Догађаји на берзи нису ме превише емотивно погађали."

Многе особине које психопате поседују су управо оне „које корпоративно окружење награђује" и „изузетно су корисне за високе пословне позиције у пословним центрима", каже.

Најважније правило, према Андерсону, када су у питању психопате јесте: „не унапређујете их, не жените се њима и не гласате за њих".

Роберт Сноуден, психолог са Универзитета у Кардифу, проучава психопатију вец́ око 25 година и сарађивао је са Робертом Хером, аутором листе за процену психопатије (ПЦЛ-Р).

Она се састоји од 20 питања, при чему се свако бодује од нула до два поена, а максималан број је 40.

Вец́ина људи има мање од пет поена, док се 25 или више обично сматра прагом за психопатију.

Андерсон је проценио да би имао око осам или девет поена.

„Психопатија је димензија на коју бих могао да сместим и вас и себе", каже Сноуден.

„Они могу бити веома јаки и, у неким сферама, добри лидери... али њихово вођство има бројне недостатке, јер је све усмерено на њих, а не на друге", додао је.

„Основна одлика психопатије је управо тај недостатак емпатије према другим људима.

„Вец́ина психопата никада никога не убије. Али могу искоришц́авати друге људе и бити потпуно равнодушни према њима."

Сноуден додаје да одређена корпоративна окружења могу бити привлачна људима са психопатским цртама, јер се од њих често захтева да буду „сасвим лишени емпатије" и усредсређени на зарађивање новца.

За психопатију не постоји лек ни третман, будуц́и да „психопате често сматрају да са њима није ништа погрешно".

Андерсона је недавно проценила Кери Дејнс, консултанткиња и форензичка психолошкиња, која је закључила да није психопата.

Можда је постао „ситуациони психопата" тиме што је прилагођавао понашање због напредовања у окружењу које награђује безобзирну амбицију, оценила је.

„Није неопходно бити психопата да би се напредовало, бар неко време, у култури која почива на психопатским обрасцима."

Андерсон је био у стању да „појача" своје „мрачније црте личности" како би успео у радном окружењу и тиме је, према Дејнс, постигао „идеалну равнотежу која вец́ини људи остаје недостижна".

Иако је брзо напредовао у свету лондонских финансија, Андерсон каже да се разочарао због „похлепе, непромишљеног преузимања ризика и кршења правила у тој индустрији".

„Само сам се осврнуо око себе и помислио: 'У погрешном сам тиму' - шта то, дођавола, радиш? Део си проблема."

Напустио је посао и почео да пише анонимну колумну „City Boy" за лист London Paper, у којој је откривао свет претераних излазака, скупих вечера, дроге и недозвољених сексуалних односа.

Та колумна је прерасла у књигу Cityboy, која је продата у више од 400.000 примерака и преведена на шест језика.

Недавно је објавио и пету књигу, у којој истражује како усвајање психопатских црта личности може помоц́и људима да напредују у корпоративној хијерархији.

Андерсон каже да је, док је радио у корпоративном свету, био „непријатнији човек", али се нада да је сада „срдачнији".

„Више тежим интегритету, уместо да манипулишем и будем безобзиран."

Ипак, нашалио се, његова супруга се можда не би сложила с тим да у њему више нема ни трага психопатским цртама.